nemušto
Site menu
Tag Board
200
Tobić Tobić idol mladih -In memoriam - Saša D. Lović – Lovke

...

Lovketova smrt me je zatekla u Zagrebu. Nalazio sam se na seminaru fondacije „Aleksanaks Belčević Batut“ posvećenom uticaju pauka na savremenu književnost. Goran Bogunović, delegat iz Jablanice, upravo je izrekao „razlikovao sam dvije vrste pauka - oni mesnati, nabijeni, kraćih nogu dijelili su sobu sa mnom, dok su hodali čulo se mljackanje, zgnječeni bi se pretvorili u gustu ljepljivu masu… nisam ih volio, ali ih nisam dirao…“ kad mi je stigla sms poruka od izvesnog Željka iz Bora: „Lovke je napokon preminuo.Njegov unuk želi da posvetiš nekoliko reči njemu,kako bi pročitali pred ucveljenom malobrojnom rodbinom i gomilom nadrkanih vlasnika kafana koima je dugovao,a koi su čekali otvaranja test“ Tu se poruka odjednom završila, pošto je iskorišćen maksimalni broj karaktera dvostrukog sms-a. Nije pomoglo ni što nije stavljao razmake nakon znakova interpunkcije, pa ni to što je u reči „koji“ falilo treće slovo.

Uzeo sam štap, počistio mrve od brusketa koje sam grickao i došapnuo delegatu iz Japana da moram hitno da izađem na sat vremena. Izašao sam na prohladan zagrebački zrak, Vlaškom ulicom produžio ka Kvatriću, zamakao za prvi ugao i ušao u kabinu za pisanje in memoriama. Ubacio sam dve novčanice od 10 kuna. Iz mašine je izašao inmemoriamski pergament na koji sam nadrkano i nevoljno napisao sledeće reči:

„Lovke, pesnik i nerudar. Oblak i kofa. Tvoje reči odjekuju dolinama kiselina. Aman, aman, ruke pruži, jezike mi daj. I ne pati više. Patilo se - videlo se, uživao si - čitalo se. A ljubav, a ona ljubav jedna? Osvrni se. Nagazi na papuču. Obuj onda one druge psihodelične papuče kojima ćeš se kretati kvadrilionskim prostranstvima nesagledivog duševnog welt-šwerca…“
Tu sam iznenada zastao. Neko je lupao na vrata kabine. Kao sivonja, kao kuče u liftu. Na pasja kola.
Bio je to izvesni gospodin u ružičastoj pelerini. Histeričnim zagrebačkim naglaskom kome je na korist „ć“ falilo mnogo slova „č“ pokušao je da mi objasni da je umro Jagoš Stublić Rundek, vanbračni sin Darka Rundeka i Jure Stublića i da hitno mora da uđe u inmemoriamnicu da napiše nekrolog. A i već sam izgubio koncentraciju, pocepao napisano i nevoljno mu prepustio kabinu. Prošetao sam do Mirogoja. Lepo zimzeleno groblje, al malo strmo za čoveka u ovim godinama. Seo sam na klupu kraj ulaza i zapalio lizalicu. Otopljena slatka loptica karamelizirala se na uskim kožnim pantalonama koje su obično nosili gej starci i čistači opere.
Bor - grad na zapadu Srbije, pomislih. Bor - grad na jugu Srbije, rekoh golubu. A? – guknu golub. Aknem ti ga ja – odgovorim i drhtavom rukom razbijem krvavi jogurt.


Goran Milenković - Saša D. Lović ili Zašto se žurim u krčmu kao u operacionu salu

......

Na sve strane, na sve strane…

Na sve strane…Raspršen…Ni u čemu poznatom, poznatom…

Ni u čemu poznatom…

Ostvaren. Ceo…

Ni u čemu…

Razliven u očaju velike,
Velike vatrene ljubavi
Koja se gasi, gle…

U njemu…

O moja, o moja praznino,
draga… !

Seda za kafanski sto, s hirurškim nožem cigare u ruci.
A pred njim se mreška rumeno more, uzburkano,
Vinjaka. Lјubljene…

Nema.

Samo smrad od straga,
Gde pećine ispod rudarevog oka
Podbadaju strašni posiveli brci
Posustalog drevnog flotacijskog vraga.

Ah! Lako je reći: ti si gad, pseto i, uopšte uzev,
Čovek baš nisi!
Ti si pao, bolestan i slab,
Ti si otpljuvak, neotac stvari, izgubljena priča, basna, šala!
Lako je tebi reći: pusti, on je pesnik, blatna zebra stiha –

Kad ne umeš tako da raširiš
Ruke…
Dok padaš…
Tamo, u potpunu tamu…
A avet iz mraka zove te, i grli!
O aveti!

O muke!

Njegov pogled zgasne, njegov pogled zgasne…
negde na podu, do stolice prazne…

Dok se besno smeje
tim betonskim tegom,
na usnama gole noći
Nažuljene.
Taj trenak života
ne propustim nikad
Da smestim u srce modre
Vaseljene…

A njemu se smeju
Najgori od svih.
Nabrekli filistri,
I pesnici,
muževi,
moralisti,
sveznalice,
jednom rečju – gad do
Gada.

Rukom pokazuju
na njegovu otvorenu,
utrobu golu,
Koju samo u snu mogu naći,
Još manje je dati.
Njemu se rugaju
Pterodaktili, pterodaktili…
s obola društvenog

Jada,

Plitki nanosi dosade,
prašna zver čovečanstva,
Njemu se ruga,
mrzeći ga,
uzvišena skrama
ubrizgavanog entuzijazma
Koja je zadovoljna onim što joj je dato,
Koja vesela i bezbrižna
popunjava svoj vek kao formular
Savezne adminstracije.

A on kevće,
rida
ili se kezi
Za stolom operacione sale,
Noseći aktentašnu
svojih snova.
On spava za stolom.
On iritira ljude.
On biva svinja,
nemoguća praznina,
Dok onim tajnim svojim okom vreba
Mesec
Što se diže nad maglama grada.
I tiho svetlucanje stvari…

On je prozvao sve!

Skinuo svoju kožu,
Svoj umorni cerebrum stavio na dlan trotoara,
Svoju zlatnu pticu iz grla isekao je nožem,
Svoje ruke samleo u pećima devojačkih kosa,
On je vrištao pod crvenim nebom
Crnoga grada,
On je bio grlica, uvek i
Svuda,
Tražeći dlan da mu dodir
Doda…

I mnoge su zveri uzdisale glasno
Za njegovim
Tihim samrtničkim krikom
Gledajući kako,
Blistav!
Ustaje sa
Poda…

O čuda!

Bezuman, i nežan…
Lud, nespoznat, mahnit…

Otkud snaga…?
Da šara ludački sate, sate,
Sate…,

Radosno oblokava prostore u noći
Rečima ne mereći ništa do
Izgnanstva,

Od sebe, od svega,
Ptica što ga prate…

O vraga…!

Slomiti svaku moguću zamisao
Smislenog –
Beli, zeleni, plavi smisao
Slomiti vilicu strukturama geografije, univerzuma i
Morala!

Kao osveta za uništenu pesmu!
Za zgasli zvuk…

Ma nisu svi isti!
Gle, njegov se pogled gasi
Nad senkom ispljuvanog etisona!

I niko večeras ne misli na njega…

Tamo, za uglom, čuje se glas, nestaje s vetrom.
Ko zna koga…
Konobar drema, sa glavom u tenderu,
Zapijanjeni penzioner
Tajno baca bombe na bunker prolaznosti
Popularnog gazde preduzeća,
Bronzani kamion
sudbinski nagriza vazduh…
daleko od ovog dima…

A gore, nad kafanom,
U starom, zapanjenom
Stanu,
Istrunjen smeh

Sluti…
Ali njega… boli!
Boli ga!
dok

Diše…

Tugu svojih reči,
Tugu svoje smrti…

Login form
Search
Site friends
Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0
Copyright MyCorp © 2017